Zbog jednog šamara u "Grčkoj kraljici" Čerčil zamrzeo Srbe? Život Voje Tankosića krije jezivu priču: Švabe ga se i mrtvog plašile
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Smrtno je ranjen tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine, preminuo je od posledica ranjavanja 2. novembra iste godine u 35. godini života, u Trsteniku.
- Prema nikada dokazanom mitu o njegovoj časti, ali i hrabrosti, Tankosić je ošamario Vinstona Čerčila usred Beograda. Čerčil je u to vreme bio ratni izveštač, tek kasnije je postao britanski premijer.
Vojislav Voja Tankosić (1880-1915), poznat kao Vojvoda Tankosić, bio je major srpske vojske, četnički vojvoda, jedan od osnivača Crne Ruke i učesnik najvažnijih istorijskih događaja u Srbiji, od Majskog prevrata 1903. do Sarajevskog atentata.
Od posledica ranjavanja preminuo je 2. novembra 1915. godine, kod Trstenika, u borbama sa Austrougarima pri povlačenju Srpske vojske. Nosilac je Zlatnog vojničkog ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima.
Odlikovan je brojnim odlikovanjima za hrabrost, ulice u mestima širom Srbije nose njegovo ime. Naselje Takosićevo, u mestu Kisaču pored Novog Sada, nazvano je u njegovu čast. Smrtno je ranjen tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine, preminuo je od posledica ranjavanja 2. novembra iste godine u 35. godini života, u Trsteniku. Kada je poginuo imao je čin majora srpske vojske.
Njegov kratak, ali izuzetno buran život pratile su brojne priče, a jedna od njih bez sumnje svih ovih decenija budi najveću pažnju, pisali su mediji.
Ošamario Čerčila usred Beograda
Naime, prema nikada dokazanom mitu o njegovoj časti, ali i hrabrosti, Tankosić je ošamario Vinstona Čerčila usred Beograda. Čerčil je u to vreme bio ratni izveštač, tek kasnije je postao britanski premijer.
Kako se prepričava, Čerčil je bio izveštač iz Burskih ratova koji su se vodili od 1899 do 1902. godine, te je bio ljut zbog odnosa Srbije prema Velikoj Britaniji i njenom učešću u Burskom ratu. Zbog toga je izneo kritički stav u tekstu o srpskoj poziciji.
Kada je mladi srpski oficir Vojislav Tankosić pročitao ovaj tekst, obećao je da će ga izdevetati ako ga ikada sretne.
I kako to biva, sudbina je htela da se baš tako i dogodi.
Intervenisala policija
Kako piše Aleksandar Deroko u knjizi "Mangupluci oko Kalemegdana", Čerčil je, navodno, putovao Orijent ekspresom kroz Beograd, kada je iskoristio pauzu da prošeta gradom. Dok je sedeo u restoranu "Grčka kraljica", vest da je tu brzo se proširila i stigla do Tankosića, koji se brže-bolje stvorio u restoranu.
Navodno, prišao je Čerčilu i ošamario ga, posle čega je intervenisala policija i ispratila Čerčila nazad na voz.
Ova verzija, naravno, nikada zvanično nije potvrđena, a pojedini stručnjaci je i osporavaju verujući da Tankosić, ipak, ne bi mogao tako lako da priđe Čerčilu, a povrh svega da ovaj incident ostane bez ikakvih posledica.
To, naravno, nije sprečilo dalje teorije da je Čerčil upravo zbog incidenta u Beogradu zamrzeo Srbe, te da je baš ovaj događaj presudno uticao na politiku koju je vodio prema Srbiji i, kasnije, prema Jugoslaviji.
Vojislav Voja Tankosić važio je za prekog, ali pravičnog starešinu. Nije se ženio, a govorio je da se "venčao za Srbiju".
Usput, živeo je boemski obožavajući žene i piće. Mrzeo je nepoštene političare i lopove. Ove poslednje smatrao je svojim neprijateljima, i bespoštedno se obračunavao sa njima u svakoj prilici.
Poslednje reči velikog majora i četničkog vojvode Voje Tankosića bio je citat Njegošev:
"Ne bojim se vražijega kota, neka ga je ka' na gori lista, no se bojim od zla domaćega."
Kao da je slutio šta će se desiti, naime, 31. oktobra 1915. godine biva teško ranjen od šrapnel granate na Igrištu kod Velikog Popovića a od posledica ranjavanja, umro je 2. novembra 1915.
Vojnici ga zakopali u tajnosti
Njegovi vojnici su ga odneli i zakopali tajno na Trsteničkom groblju.
Kada su švabe stigle u ovaj kraj, apotekar Svetolik Trajković otkriva švabama gde se nalazi Tankosićev grob, oni ga otkopaju i nakon ustanovljivanja identiteta, slikaju leš, kako bi uverili javnost da je mrtav slavni srpski major.
Njegovo telo su kasnije ostavili da psi raznesu i pojedu, ali je jedan seljak ipak uspeo da deo ostataka sačuva koji su nakon Prvog svetskog rata preneti na Novom groblju u Beogradu.
Jedan je od retkih kojeg su se neprijatelji i mrtvog plašili.